Subpage under development, new version coming soon!
Subject: Alal vera Vucko
- 1
Veljizao to
All
Ja prosto mislim da ovo mora da stoji u posebnoj temi:
2011-05-06 05:02:18
Vuccaccio to majti_orion
xD xD xD
еее то је био стари добри Вучко - , који је пио, шенлучио, трчао за сукњама, седео на ладном бетону и био скроз блесав - позитиван младић.
сада је ту нови, други, промењени Вучко, који замени старог веселог пијанца и шаљивџију. Вучко који сваки дан устаје рано, вежба, доручкује воћа и млека, шета у својој осами сваки викенд Фрушком гором, и који се сатима и сатима игра коцкицама, а резултате игре ставља на папир.
а нови Вучко се појавио веома мистериозно, крајње недокучиво. све је почело једне кишне априлске ноћи...
ноћи кад се овај први враћао пијан као дупе из оближњих Саса пешке...
киша је пљуштала, небо бело ко у свитање од силнога севања, а удари грома су тукли баш као у ритму каквих војничких корачница - дисциплиновано и задивљујуће.
на 6. километру од Саса, стари Вучко услед пијанства се спотаче на рупу у путу, дланови пред њим полете напред и крваво се изгуле.
задњим атомима користећ лактове који га у том трену једини нису болели он се окрену на леђа и почне савладан и изнемогаo да граби уснама вапећ за ваздухом ко риба која се нашла на сувом.
лежао је у својој немоћи очију широм отворених док је ноћ полако спуштала своју фину измаглицу покривши га брижно како само мајка чедо може.
природа је и даље изводила своју магичну оперу проткану ударима грома, хукањем ветра који је мрсио златна класја, треперењем неба које је и даље срдито сипало сивкасте танке слапове воде на сушом ожеднелу земљу која је на њу одвећ чекала.
свет је мирисао фино, влажно-прашњикаво и стари Вучко заспаде.
сањао је и у том сну све беше опипљиво и веома чулно, деловао је попут јаве.
у том свом сну бејаше стари усамљени бродоломац насукан на пусто острво - косе подуже и угљасто-седе, браде оштре, коже гараве сунцем опарене и очију црвених како две ужарене лопте у којима се кад би се мало дубље загледао могло уочити немирно, живахно, али надасве весело дете...
очи су причале неку давну једном проживљену, али никад испричану причу. причу који нема ко да чује, причу коју усамљени старац нема коме на пустом острву да исприча.
три деценије су прошле, остарило се.
живео их је у рутини коју су чинили: рано умивање у маленом потоку слатке воде, обавезна јутарња фискултура и разгибавање које му је јачало тело и дух, доручак богат кокосовим млеком и тропским воћем ког бејаше у изобиљу, пливање у небеско плавом бистром мору на чијој сабласно мирној површини је уживао да прави жабице користећ облутке из већ поменутог потока, ал то и кад би имао не би никоме признао. ипак је он матор човек, а они не треба да се понашају ко деца, зар не?
затим лов рибе и љускара за ручак и вечеру,
те сати и сати разних игара са коцкицама које је некад као пасионирани коцкар вазда држао у грудном џепу беле кошуље, увек близу срца.
сада су је тај пар коцкица понајбоље друштво, једино. разне чудновате игре у којима се у доколици такмичио сам са собом сатима, смишљајућ целе тимове и имена такмичара, клубова, првенства и тако веровао је - чувао здрав разум.
на крају рутину је употпуњавао свакодневним упозавањем принудног станишта где је свако мало нешто ново спознао, и сада након три деценије деси се да каткад опази нешто што раније није примећивао.
то сазнање је једино што му мами искрени дечачки осмех на огрубело лице.
живео је ту рутину помирен са судбином да ће на том оструву ископнити, избледети и вратити се у ништавило из ког је како је сматрао и потекао.
једне ноћи на том острву које је и данас модерном човеку непознаница, острву које се налази негде између нашег и неких мистичних светова и које крије неку тајну, вероватно стару колико и сам људски род, старац је сањао...
сањао је кишу, априлску кишу... априлску кишу у једној сремачкој равници за коју никад није чуо , ал је знао да је та киша баш у том Срему, знао је да је негде измеђ вароши Инђије и оближњег села Нових Карловаца које су у народу била познатија као Сасе.
сањао је да је пијани младић који се враћа пешке из Саса, укус у устима му је био опор, прокисео. пио је лоше вино младић - беше свестан, а ноздрве су га још пекле од кафанског дима Дрине без филтера чак и то је знао.
као и све о младићу и све његове успомене и сећања, као да су сада већ полако били његови.
осетио је неку енергију стару еонима како га прожима и испуњавама срце и ум осећањима пијаног млађаног ''поселара'', водила га је на границе лудила да једног тренутка није знао да ли је на острву иза светова ил у каљузи српске равнице, ширећ и сужавајућ му видике, мењајући хоризонте, час је летео, час био испод земље, а час у најдаљим кутцима универзума и све то нестварним брзинама - на крају се све тамни, експлодира и старац отвори очи.
било је фино влажно јутро, а на небу дуга која стигла после бесне кише. старац бејаше блатњав, осети бљутав и мучан укус у устима који је дошао као последица прошлоноћашњег напијања, био је на 6. километру од Саса, ал више није био старац...
бејаше младић. са сећањима момка у чијем телу се пробудио, дошла су и сва његова сећања, размишљања, осећања. оно што је момак волео и што није, што га је чинило срећним и шта га је жестило. познавао је тог момка сада већ боље него себе и све ово га ништа није бринуло, дубоко у уму је просто знао - тако је морало бити.
старацу је све било познато и требало му је свега 15ак секунди да се навикне на нову кожу ново технолошко доба - нови век, протресе се и ко да је у том покрету стресао са себе прашину која је представљала његов прошли живот који је после десетак минута корачања ка Инђији већ у потпуности заборавио.
у шетњи ка дому, обузеше га брдо мисли, пут ни далек нити близак, ал човек мора да размишља о нечему. након извесног времена прође му кроз главу мисао о ФК Копчић Пољу и тачно је знао шта је то, о да добро је знао и мисао о ФККП га је чинила срећним, дечачки срећним.
дошао је кући упалио интернет, улоговао се на сокер и одлучио да промени све што је стари Вучко држао па понекад и здраво за готово може се рећи. одлучио је да запне, буде марљивији, опрезнији, озбиљнији, преданији, посвећенији Вучко ни налик старом веселом пијанцу који је знао и тактику с времена на време да заборави ставит.
старац је одлучио да неће бити пропуста, одлучио је да ће остварити циљ који је стари Вучко у ретким тренутцима озбиљности зацртао - пласман у другу лигу.
оствариће га реће старац, гладећ чекиње на младалачкој бради. оствариће циљ зацртани / санак давни и пустиће старом Вучку да га понекад сања, где год он сада био...
2011-05-06 05:02:18
Vuccaccio to majti_orion
xD xD xD
еее то је био стари добри Вучко - , који је пио, шенлучио, трчао за сукњама, седео на ладном бетону и био скроз блесав - позитиван младић.
сада је ту нови, други, промењени Вучко, који замени старог веселог пијанца и шаљивџију. Вучко који сваки дан устаје рано, вежба, доручкује воћа и млека, шета у својој осами сваки викенд Фрушком гором, и који се сатима и сатима игра коцкицама, а резултате игре ставља на папир.
а нови Вучко се појавио веома мистериозно, крајње недокучиво. све је почело једне кишне априлске ноћи...
ноћи кад се овај први враћао пијан као дупе из оближњих Саса пешке...
киша је пљуштала, небо бело ко у свитање од силнога севања, а удари грома су тукли баш као у ритму каквих војничких корачница - дисциплиновано и задивљујуће.
на 6. километру од Саса, стари Вучко услед пијанства се спотаче на рупу у путу, дланови пред њим полете напред и крваво се изгуле.
задњим атомима користећ лактове који га у том трену једини нису болели он се окрену на леђа и почне савладан и изнемогаo да граби уснама вапећ за ваздухом ко риба која се нашла на сувом.
лежао је у својој немоћи очију широм отворених док је ноћ полако спуштала своју фину измаглицу покривши га брижно како само мајка чедо може.
природа је и даље изводила своју магичну оперу проткану ударима грома, хукањем ветра који је мрсио златна класја, треперењем неба које је и даље срдито сипало сивкасте танке слапове воде на сушом ожеднелу земљу која је на њу одвећ чекала.
свет је мирисао фино, влажно-прашњикаво и стари Вучко заспаде.
сањао је и у том сну све беше опипљиво и веома чулно, деловао је попут јаве.
у том свом сну бејаше стари усамљени бродоломац насукан на пусто острво - косе подуже и угљасто-седе, браде оштре, коже гараве сунцем опарене и очију црвених како две ужарене лопте у којима се кад би се мало дубље загледао могло уочити немирно, живахно, али надасве весело дете...
очи су причале неку давну једном проживљену, али никад испричану причу. причу који нема ко да чује, причу коју усамљени старац нема коме на пустом острву да исприча.
три деценије су прошле, остарило се.
живео их је у рутини коју су чинили: рано умивање у маленом потоку слатке воде, обавезна јутарња фискултура и разгибавање које му је јачало тело и дух, доручак богат кокосовим млеком и тропским воћем ког бејаше у изобиљу, пливање у небеско плавом бистром мору на чијој сабласно мирној површини је уживао да прави жабице користећ облутке из већ поменутог потока, ал то и кад би имао не би никоме признао. ипак је он матор човек, а они не треба да се понашају ко деца, зар не?
затим лов рибе и љускара за ручак и вечеру,
те сати и сати разних игара са коцкицама које је некад као пасионирани коцкар вазда држао у грудном џепу беле кошуље, увек близу срца.
сада су је тај пар коцкица понајбоље друштво, једино. разне чудновате игре у којима се у доколици такмичио сам са собом сатима, смишљајућ целе тимове и имена такмичара, клубова, првенства и тако веровао је - чувао здрав разум.
на крају рутину је употпуњавао свакодневним упозавањем принудног станишта где је свако мало нешто ново спознао, и сада након три деценије деси се да каткад опази нешто што раније није примећивао.
то сазнање је једино што му мами искрени дечачки осмех на огрубело лице.
живео је ту рутину помирен са судбином да ће на том оструву ископнити, избледети и вратити се у ништавило из ког је како је сматрао и потекао.
једне ноћи на том острву које је и данас модерном човеку непознаница, острву које се налази негде између нашег и неких мистичних светова и које крије неку тајну, вероватно стару колико и сам људски род, старац је сањао...
сањао је кишу, априлску кишу... априлску кишу у једној сремачкој равници за коју никад није чуо , ал је знао да је та киша баш у том Срему, знао је да је негде измеђ вароши Инђије и оближњег села Нових Карловаца које су у народу била познатија као Сасе.
сањао је да је пијани младић који се враћа пешке из Саса, укус у устима му је био опор, прокисео. пио је лоше вино младић - беше свестан, а ноздрве су га још пекле од кафанског дима Дрине без филтера чак и то је знао.
као и све о младићу и све његове успомене и сећања, као да су сада већ полако били његови.
осетио је неку енергију стару еонима како га прожима и испуњавама срце и ум осећањима пијаног млађаног ''поселара'', водила га је на границе лудила да једног тренутка није знао да ли је на острву иза светова ил у каљузи српске равнице, ширећ и сужавајућ му видике, мењајући хоризонте, час је летео, час био испод земље, а час у најдаљим кутцима универзума и све то нестварним брзинама - на крају се све тамни, експлодира и старац отвори очи.
било је фино влажно јутро, а на небу дуга која стигла после бесне кише. старац бејаше блатњав, осети бљутав и мучан укус у устима који је дошао као последица прошлоноћашњег напијања, био је на 6. километру од Саса, ал више није био старац...
бејаше младић. са сећањима момка у чијем телу се пробудио, дошла су и сва његова сећања, размишљања, осећања. оно што је момак волео и што није, што га је чинило срећним и шта га је жестило. познавао је тог момка сада већ боље него себе и све ово га ништа није бринуло, дубоко у уму је просто знао - тако је морало бити.
старацу је све било познато и требало му је свега 15ак секунди да се навикне на нову кожу ново технолошко доба - нови век, протресе се и ко да је у том покрету стресао са себе прашину која је представљала његов прошли живот који је после десетак минута корачања ка Инђији већ у потпуности заборавио.
у шетњи ка дому, обузеше га брдо мисли, пут ни далек нити близак, ал човек мора да размишља о нечему. након извесног времена прође му кроз главу мисао о ФК Копчић Пољу и тачно је знао шта је то, о да добро је знао и мисао о ФККП га је чинила срећним, дечачки срећним.
дошао је кући упалио интернет, улоговао се на сокер и одлучио да промени све што је стари Вучко држао па понекад и здраво за готово може се рећи. одлучио је да запне, буде марљивији, опрезнији, озбиљнији, преданији, посвећенији Вучко ни налик старом веселом пијанцу који је знао и тактику с времена на време да заборави ставит.
старац је одлучио да неће бити пропуста, одлучио је да ће остварити циљ који је стари Вучко у ретким тренутцима озбиљности зацртао - пласман у другу лигу.
оствариће га реће старац, гладећ чекиње на младалачкој бради. оствариће циљ зацртани / санак давни и пустиће старом Вучку да га понекад сања, где год он сада био...
rekoh ja posle jednog minija Dzungli i Perici, cista egzotika :)
Osetio sam ja to u srcu jos kada sam prvi put upoznao Vucka!
Bravo batice!
Bravo batice!
хвала батице!
имао сам инспирацију за једну сјупер причу, веома морбидну додуше, ал опет сјупер ориђиђи 100%, ал авај то сам дао брату који пише неко своје писаније па ми више није то - то.
иначе Драгане ја долазим у Бањалуку у јулу пре тога веома тешко, ал ипак долазим. :)
имао сам инспирацију за једну сјупер причу, веома морбидну додуше, ал опет сјупер ориђиђи 100%, ал авај то сам дао брату који пише неко своје писаније па ми више није то - то.
иначе Драгане ја долазим у Бањалуку у јулу пре тога веома тешко, ал ипак долазим. :)
mozda se i vidimo,5-6-7 sam 99% u BL.Cestitam ti na ovome sto si uradio ;)
ја половином јула сам ту, ове године идемо првија пута на Требиње, макар је тако пијани брат зацртао и искрено једва чекам. елем доста ће воде протећ кроз Врбас до тада. :)
- 1