Subpage under development, new version coming soon!
Subject: Бадњи дан и Божић
ваља, брале, ваља!
а сад од мене - теби пред пута, а поводом празника. кад нема снега, море и овако - песмама грудвање:
И зато стално лутам!
утеху тражећи упорно...
... Због твоје сукње плаве...
а сад од мене - теби пред пута, а поводом празника. кад нема снега, море и овако - песмама грудвање:
И зато стално лутам!
утеху тражећи упорно...
... Због твоје сукње плаве...
dragim ljudima koji danas slave:
Mir Božji, Hristos se rodi!
Uz najlipše čestitke!
Mir Božji, Hristos se rodi!
Uz najlipše čestitke!
Eво ко што обећах кад трезан залутах на пијани топик:
дали сте ми инспирацију за још једно баљезгање од срца, па се надам да нисам баш пуно зезнуо ствар, ал и ако јесам у духу је празника па покушајте опростити. :)
Писано поспано , и на моменте напорно рано јутрос, приведено и малко нашминкано сада, надам се да вас нећу пуно сморити другари јер је дугачко, а можда и негде сувишно, ал опет - толико могадох за пар сати да смисли безсана глава:
Како то обичаји налажу у нас Србаља - данас је бадњак горио, а ваздух рски, 'нако право зимски, варнице прожмане од сама ткања бића и духа нам вијугаво на сваколике стране и под разне сводове небеске капе терао, разносио.
Витоперно, весело, раздрагано и збиља, некако све то дечије безбрижно - радосно деловаше.
Призор вредан дивљења који је код немих посматрача целе те фантастичне и безвременске симфоније: ватрених искрица приказа,
пуцкетања сува грабова пањева, старога кестена страдалог од промрзлина и зуба времена, невине трешње мирисне и чиграсте душе па и чак залуталог храстова ђерма (који се ето ту згодно задесио), а чији су мириси у оквиру целог тог спектра чулне оде радости - постепено и полагано спирално увијајућ се - добијали форму, обличје вира који је прерастао опет у јединствену стилску фигуру пред чијим би се стасом и пируетама бескрајног савршенства чак и балет Бољшој театра постидео.
------------------------------------------------------------------------------------------
Фуснота: У овом трену можда и није згорег поменути да у целом скупу људи који неговаше тај огањ, није било каквог полу-производа oд шегрта - некаквог хокус-покус извођача трикова, квази-чаробњака, недокученог и неоствареног мађионичара или пак отупелог љубитеља вашарских чаролија сведених на шибицарење и ''карике на марике'' који би , а да се задесио свакако гласно издустио: ''јооој батко магије''!
Наопако, та то би било свако једнолично, пијачарски јефтино, голо попут љуске јајета и што ће рећи за овакав сценски наступ крајње и неопростиво вулгарно.
А тај последњи наведени који је поштено за рећи и био очекиван, а спречен пијанчењем и омамљен вашарским разонодама и уљудности назовимо чарима - можда баш био оно што им је на послетку и толико фалило.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Фуснота фусноте: Ма колко после ових редова горе то стварно звучало невероватно и нереално. Реалност је по ступању ових догађаја одлучила да тотално занемари свој домен деловања те се у једном моменту десило и такво чудо епских размера те је припити младић устао да уступи место погрбљеној старици у аутобусу седамдесет тројке до новобеоградских блокова и притом срдачно са све тешким вињак задахом јој понуди да причува цегер са бакалуком. Сваки човек на свету се у том трену најежио, а да није могао описати шта га је снашло. Старица није, она се осмехнула, прихватила ову дирљиву понуду и кренула да приповеда историју своје болести, од артритиса, преко ишијаса па до чукљева и безмало натраг.
--------------------------------------------------------------------------------------------
Туце људи је стајало око ватре непомице, у полу-грчу, у полу-сну, а са осмехом некако кловновско - шеретским на лицима и искрама у очима са чијом свеукупном светлошлћу би се могао осветлити и најмрачнији кутак ма које таверне са широким дијапазоном услуга, од *** па чак све *** до.
Свесном, а опет не баш толико свесном стању да би га чула додира или она разборитија пространства ума докучили...
Лебдели су како само гушчије перо на ветру лелујати зна... Негде и некуд међ' световима, међ' - међама врмена. Његовим усецима кланаца, оним што би смртници приближно могли описат ко фјордове, те брзацима и стрминама, флертоваћи у ходу са бескрајним рубовима истог.
На послетку кад би их какав човек у пролазу могао сагледати, у њима би једва видео те нејасне хуманоидне облике сваколике грађе и обличја, те геометријски непознате структуре како се крећу у њему крајње непојмивом процесу чије сагледавање је било далеко од могућности.
Тај би се процес у свом напорном покушају сагледавања те лепоте могао описати као: клизај финих слапова ситног, најфинијег белог песка кроз дланове и прсте вижљастог, пегавог девојчурка, бледа тена, риђе косе од седамнаестак лета, оскудно одевеног (а опет далеко од некултурног), веселог осмеха о чију се белину зуба и Сунца зраци покороно и недостојно одбијаху, а на чије стопа обрисе по бескрајним плажама азурно плавих мора се не усуђују ни валови крочит већ се при сусрету са њима разливају на све стране , заљубљени у та ремек дела утабана пред њима .
Деловао би, но спознаја тог величанственог призора би и у најбриткијим умовима трајала колико и животни век мехура од пене. И ето баш попут поменутог и њихово путашествије се оконча те се вратише на разине нам битисања, помало уплашених , али пре свега веома зачуђених израза лица. У том маху настаде граја, стадоше мрмљати, свако за себе и сви у исти глас – притом себи деловаћ у потпуности разборито и елоквентно, а ресто аудиторијума у свој тој гонгули километрима далеко .
Добра два сата Божићног дана су већ дигла руке од целе те заврзламе и упетљаних прича, те се на прстима нечујно одшуњаше даље, неким смислијим стазама, неким кафанским друмовима. А они...
...Они су и даље жуборили попут потока зелених пропланака – весело, питко и бистро, без какве срџбе, мрка погледа , ал' на послетку и резултата . Као и поток усамљени, они су свак били микросвет за себе и свак је представљао себи самом епицентар тог сопственог универзума.
''То је просто чаробно , та батко то је права магија!'' Усхићено прилазећ ватри повика дуго очекивани саборац им – тужни пајац живота, војвода од биртија задимљених и крунисани доајен мелодраме сваке вашарске сцене у којој играше Отела на радост шареноликог света ту пијано-блентавој души мамљиву игру: карике-на-марике.
У том маху континум времена и простора какав знамо, се за њих повратио. Угледаше га необично веселог јер се углавном с' вашара враћао покуњена лица и промаја празних џепова. Овај осмех који није либио да открије ни недостатак ког предњег зуба је био добитнички, били су свесни без сувишног и заморног говора чију би лакоћу и онако већ добрано отежали ваздух скрхао и поразио на путу ка пријемницима.
Одједаред су се разумели боље но икада раније прожмани истинском љубављу за ближњег, жељом за ширењем радости међу мање сретнима, а помоћи клонулима, нејаким и остарелима. Прожмани духом и грудију пуних набоја из којих је поигравала позитивна енергија и чекала да буде распрштена у свим правцима попут антитезе Пандориној кутији.
Бар у тој ноћи, Свет је деловао некако мање зао, прљав, ружан и сплеткарошки настројен, а пун разумевања, части, поштења, човечности, доброте, љубави и среће, а ваздух је некако спонтано почео да мирише на мошус...
Немани и пошасти су одлучиле да се пензионишу, опиче по картању Мексика, испијању кувана вина са прстохватом цимета, бибера и каранфилчићем те причају ведре вицеве што им је било просто трагикомично , Туга и Чемер су заиграли домине уместо да заиграју на људска рода мукама, антропоморфна персонификација Глади је садила житне културе, наводњавала пустиње и на улазу Мека на Славији као приправник открила свим људима тајну шифру за коришћење тоалета (то ће је на послетку коштати титуле радника месеца и слике на зиду), Рат је рђаву прошлост заменио друштвеном игром Ризика , али је убрзо презро и овакав вид фиктивна насиља те је остатак свог битисања одлучио да проведе као нешто ненаметљиво, бескорисно и безопасно – отелотворио се у сунђер који дане проводи весело бескористан у пољском ВЦ-у једне аутомеханичарске радње у Дохи. Сујета је допустила Некултури да је преведе преко пешачког прелаза са све осмехом, а Турбо-фолк је на саксофону негде у мочварним каналима Луизијане свирао ''мади-блуз'' , Политичка-демагогија га је оштрим гласом пратила мада је стварно била анти-слухиста потпуни... Свет је био безбрижан, а Нада , Нада је увидела да више нема сврху и да за њом нема људском роду потребе за вјеков и вјекова те је бритким, брзопотезним захватом у омаж Акира Куросаве и његовог филмског стваралаштва извршила Харакири.
А на послетку, на послетку се само чуло са дотрајалог касетофона веселе мелодије звуци: Почињу снегови, зиме и празници. Ево већ је Божић, а тебе још нема, почињу снегови – од Зорице Брунцлик .
дали сте ми инспирацију за још једно баљезгање од срца, па се надам да нисам баш пуно зезнуо ствар, ал и ако јесам у духу је празника па покушајте опростити. :)
Писано поспано , и на моменте напорно рано јутрос, приведено и малко нашминкано сада, надам се да вас нећу пуно сморити другари јер је дугачко, а можда и негде сувишно, ал опет - толико могадох за пар сати да смисли безсана глава:
Како то обичаји налажу у нас Србаља - данас је бадњак горио, а ваздух рски, 'нако право зимски, варнице прожмане од сама ткања бића и духа нам вијугаво на сваколике стране и под разне сводове небеске капе терао, разносио.
Витоперно, весело, раздрагано и збиља, некако све то дечије безбрижно - радосно деловаше.
Призор вредан дивљења који је код немих посматрача целе те фантастичне и безвременске симфоније: ватрених искрица приказа,
пуцкетања сува грабова пањева, старога кестена страдалог од промрзлина и зуба времена, невине трешње мирисне и чиграсте душе па и чак залуталог храстова ђерма (који се ето ту згодно задесио), а чији су мириси у оквиру целог тог спектра чулне оде радости - постепено и полагано спирално увијајућ се - добијали форму, обличје вира који је прерастао опет у јединствену стилску фигуру пред чијим би се стасом и пируетама бескрајног савршенства чак и балет Бољшој театра постидео.
------------------------------------------------------------------------------------------
Фуснота: У овом трену можда и није згорег поменути да у целом скупу људи који неговаше тај огањ, није било каквог полу-производа oд шегрта - некаквог хокус-покус извођача трикова, квази-чаробњака, недокученог и неоствареног мађионичара или пак отупелог љубитеља вашарских чаролија сведених на шибицарење и ''карике на марике'' који би , а да се задесио свакако гласно издустио: ''јооој батко магије''!
Наопако, та то би било свако једнолично, пијачарски јефтино, голо попут љуске јајета и што ће рећи за овакав сценски наступ крајње и неопростиво вулгарно.
А тај последњи наведени који је поштено за рећи и био очекиван, а спречен пијанчењем и омамљен вашарским разонодама и уљудности назовимо чарима - можда баш био оно што им је на послетку и толико фалило.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Фуснота фусноте: Ма колко после ових редова горе то стварно звучало невероватно и нереално. Реалност је по ступању ових догађаја одлучила да тотално занемари свој домен деловања те се у једном моменту десило и такво чудо епских размера те је припити младић устао да уступи место погрбљеној старици у аутобусу седамдесет тројке до новобеоградских блокова и притом срдачно са све тешким вињак задахом јој понуди да причува цегер са бакалуком. Сваки човек на свету се у том трену најежио, а да није могао описати шта га је снашло. Старица није, она се осмехнула, прихватила ову дирљиву понуду и кренула да приповеда историју своје болести, од артритиса, преко ишијаса па до чукљева и безмало натраг.
--------------------------------------------------------------------------------------------
Туце људи је стајало око ватре непомице, у полу-грчу, у полу-сну, а са осмехом некако кловновско - шеретским на лицима и искрама у очима са чијом свеукупном светлошлћу би се могао осветлити и најмрачнији кутак ма које таверне са широким дијапазоном услуга, од *** па чак све *** до.
Свесном, а опет не баш толико свесном стању да би га чула додира или она разборитија пространства ума докучили...
Лебдели су како само гушчије перо на ветру лелујати зна... Негде и некуд међ' световима, међ' - међама врмена. Његовим усецима кланаца, оним што би смртници приближно могли описат ко фјордове, те брзацима и стрминама, флертоваћи у ходу са бескрајним рубовима истог.
На послетку кад би их какав човек у пролазу могао сагледати, у њима би једва видео те нејасне хуманоидне облике сваколике грађе и обличја, те геометријски непознате структуре како се крећу у њему крајње непојмивом процесу чије сагледавање је било далеко од могућности.
Тај би се процес у свом напорном покушају сагледавања те лепоте могао описати као: клизај финих слапова ситног, најфинијег белог песка кроз дланове и прсте вижљастог, пегавог девојчурка, бледа тена, риђе косе од седамнаестак лета, оскудно одевеног (а опет далеко од некултурног), веселог осмеха о чију се белину зуба и Сунца зраци покороно и недостојно одбијаху, а на чије стопа обрисе по бескрајним плажама азурно плавих мора се не усуђују ни валови крочит већ се при сусрету са њима разливају на све стране , заљубљени у та ремек дела утабана пред њима .
Деловао би, но спознаја тог величанственог призора би и у најбриткијим умовима трајала колико и животни век мехура од пене. И ето баш попут поменутог и њихово путашествије се оконча те се вратише на разине нам битисања, помало уплашених , али пре свега веома зачуђених израза лица. У том маху настаде граја, стадоше мрмљати, свако за себе и сви у исти глас – притом себи деловаћ у потпуности разборито и елоквентно, а ресто аудиторијума у свој тој гонгули километрима далеко .
Добра два сата Божићног дана су већ дигла руке од целе те заврзламе и упетљаних прича, те се на прстима нечујно одшуњаше даље, неким смислијим стазама, неким кафанским друмовима. А они...
...Они су и даље жуборили попут потока зелених пропланака – весело, питко и бистро, без какве срџбе, мрка погледа , ал' на послетку и резултата . Као и поток усамљени, они су свак били микросвет за себе и свак је представљао себи самом епицентар тог сопственог универзума.
''То је просто чаробно , та батко то је права магија!'' Усхићено прилазећ ватри повика дуго очекивани саборац им – тужни пајац живота, војвода од биртија задимљених и крунисани доајен мелодраме сваке вашарске сцене у којој играше Отела на радост шареноликог света ту пијано-блентавој души мамљиву игру: карике-на-марике.
У том маху континум времена и простора какав знамо, се за њих повратио. Угледаше га необично веселог јер се углавном с' вашара враћао покуњена лица и промаја празних џепова. Овај осмех који није либио да открије ни недостатак ког предњег зуба је био добитнички, били су свесни без сувишног и заморног говора чију би лакоћу и онако већ добрано отежали ваздух скрхао и поразио на путу ка пријемницима.
Одједаред су се разумели боље но икада раније прожмани истинском љубављу за ближњег, жељом за ширењем радости међу мање сретнима, а помоћи клонулима, нејаким и остарелима. Прожмани духом и грудију пуних набоја из којих је поигравала позитивна енергија и чекала да буде распрштена у свим правцима попут антитезе Пандориној кутији.
Бар у тој ноћи, Свет је деловао некако мање зао, прљав, ружан и сплеткарошки настројен, а пун разумевања, части, поштења, човечности, доброте, љубави и среће, а ваздух је некако спонтано почео да мирише на мошус...
Немани и пошасти су одлучиле да се пензионишу, опиче по картању Мексика, испијању кувана вина са прстохватом цимета, бибера и каранфилчићем те причају ведре вицеве што им је било просто трагикомично , Туга и Чемер су заиграли домине уместо да заиграју на људска рода мукама, антропоморфна персонификација Глади је садила житне културе, наводњавала пустиње и на улазу Мека на Славији као приправник открила свим људима тајну шифру за коришћење тоалета (то ће је на послетку коштати титуле радника месеца и слике на зиду), Рат је рђаву прошлост заменио друштвеном игром Ризика , али је убрзо презро и овакав вид фиктивна насиља те је остатак свог битисања одлучио да проведе као нешто ненаметљиво, бескорисно и безопасно – отелотворио се у сунђер који дане проводи весело бескористан у пољском ВЦ-у једне аутомеханичарске радње у Дохи. Сујета је допустила Некултури да је преведе преко пешачког прелаза са све осмехом, а Турбо-фолк је на саксофону негде у мочварним каналима Луизијане свирао ''мади-блуз'' , Политичка-демагогија га је оштрим гласом пратила мада је стварно била анти-слухиста потпуни... Свет је био безбрижан, а Нада , Нада је увидела да више нема сврху и да за њом нема људском роду потребе за вјеков и вјекова те је бритким, брзопотезним захватом у омаж Акира Куросаве и његовог филмског стваралаштва извршила Харакири.
А на послетку, на послетку се само чуло са дотрајалог касетофона веселе мелодије звуци: Почињу снегови, зиме и празници. Ево већ је Божић, а тебе још нема, почињу снегови – од Зорице Брунцлик .
Aman braćala, raspao sam se...
Po ovo je najveće štivo što sam pročitao posle Bele Grive.
xD
па бем му миша, надам се да се не кајаш ни због једног ни због другог читанија. :Р :)
па бем му миша, надам се да се не кајаш ни због једног ни због другог читанија. :Р :)