Subject: Šta se sluša?

Poslednjoj i jedinoj zauvek rekoh...

Loneru gibaj se bre u nedeljno posleponoćno moćno sočno veće kad ga ne ljišiđ već lanMi i Pipa lomi ledo loma pipneš mi galano i žnone...mmm...to lutko...

too much for me atm

Za mog druga Bjelork Bratislava!

Taj­ne bez­i­me­nih gro­bo­va
Mi­le­na MAR­KO­VIĆ | 18. septembar 2005. 20:03 | Komentara: 1

Bra­ti­slav Bje­lo­brk (19) u ma­ju 1992. go­di­ne, za­ro­bljen i ubi­jen kod Bo­san­skog Bro­da. Otac Du­šan po­šao da mu če­sti­ta ro­đen­dan, kad je vi­deo u ka­kvom je ja­du, ostao sa si­nom i stra­dao. Ko­sti mla­di­ća po­sle 13 go­di­na na­đe­ne na gro­blju u Obre­nov­cu, oče­ve u Ba­nja­lu­ci, obo­ji­ca po­či­va­li pod be­le­gom "N. N.". Ko­sti Zdrav­ka Kol­dži­ća, ta­ko­đe pod ozna­kom "N. N." ot­kri­ve­ne na be­o­grad­skom Le­šću.


KA­DA su ih gur­nu­li u rat ima­li su ime i pre­zi­me. A, ka­da su ih mr­tve sa ra­ti­šta vra­ća­li, obe­zi­me­ni­li su im i gro­bo­ve.
Tri­na­est i po go­di­na, mr­tvi rat­ni­ci, ima­li su pra­vo sa­mo na be­leg "N. N.". Tri­na­est i po go­di­na su po­ro­di­ce bi­le u ago­ni­ji, tra­ga­ju­ći za ko­sti­ma de­ce. A, tra­ži­li su, ba­rem tra­čak na­de, da su ži­vi, u pro­te­kla dva da­na su i to, po­sled­nje zr­no na­da­nja, sa­hra­ni­li.
Bje­lo­br­ci u be­o­grad­skoj Ba­taj­ni­ci, uli­ca­ma Srem­skog fron­ta... Kao da je sa­ma sud­bi­na na­me­sti­la da se ovo zr­no pla­ne­te Ze­mlje zo­ve - front. Ku­ća broj 15, front Sto­je Bje­lo­brk tra­je 13,5 go­di­na... To­li­ko ova maj­ka tra­ga za je­di­nim si­nom Bra­ti­sla­vom (19).
Pre tri da­na ni­je mo­gla da pro­go­vo­ri. Na Voj­no-me­di­cin­skoj aka­de­mi­ji pre­po­zna­la je ko­šu­lju de­te­ta. Udo­vo­lji­li su joj le­ka­ri da vi­di i nje­go­ve ko­sti. Da ni­su, pre­svi­sla bi, ka­že.
Na ku­ći či­tu­lja, ali ni­je Bra­ni­sla­vlje­va, već Du­ša­na Bje­lo­br­ka. Bra­ti­sa­vljev otac, ko­sti mu na­đe­ne pre dva me­se­ca u Ba­nja­lu­ci. Udvo­stru­čen bol Bje­lo­br­ka.
U po­ro­di­ci sna­ge za raz­go­vor je­di­no još ima Milj­ko, Du­ša­nov brat i Bra­ti­sla­vljev stric.

PI­SMO SE­STRI JA­SMI­NI

DRA­MA po­či­nje u ra­nu je­sen 1991. go­di­ne. Bra­ti­slav, sep­tem­bar­ska kla­sa JNA, pe­ša­di­ja. Bje­lo­br­ci is­pra­ća­ju si­na, kao sva­ka srp­ska fa­mi­li­ja. A, oni, Bje­lo­br­ci još po­no­sni­je. Po­nos za rod­ne Ci­vlja­ne kod Kni­na, oda­kle su po­čet­kom 60-tih do­ne­li gru­men ze­mlje. Po­nos na Mr­ko­njić Grad, oda­kle je voj­ni­ko­va maj­ka Sto­ja.
Pr­va voj­na po­šta Bra­ti­sla­va Bje­lo­br­ka - Tr­go­vi­šte kod Ku­ma­no­va, 21. sep­tem­bra 1991. go­di­ne. Mla­di voj­nik stal­no te­le­fo­ni­ra ro­di­te­lji­ma, se­stri Ja­smi­ni, po­naj­vi­še. A buk­ti rat u Hr­vat­skoj. Pa­da­ju pr­ve žr­tve. Bje­lo­br­ci o to­me ne pri­ča­ju.
Pro­le­će 1992. go­di­ne. Gru­nuo rat i u Bo­sni. Še­stog apri­la, je­di­ni­ca Bra­ti­sla­va Bje­lo­br­ka već je u Tu­zli, a ubr­zo po­tom, kod Bo­san­skog Bro­da.
Me­sto Ko­li­be kod Bro­da, april 1992. go­di­ne. U bor­bi za oslo­ba­đa­nje (ko još da­nas sme da ka­že da je to bi­lo oslo­ba­đa­nje) Bro­da od usta­ša i je­di­ni­ca mla­dog voj­ni­ka iz Ba­taj­ni­ce.
Uoči 23. apri­la, otac Du­šan Bje­lo­brk, rad­nik be­o­grad­skog "Atek­sa", spre­ma se si­nu u po­se­tu da mu če­sti­ta ro­đen­dan i s njim pro­ve­de dan-dva.
- Kad je vi­deo u ka­kvom mu je sta­nju de­te, ostao je s njim - go­vo­ri da­nas Milj­ko Bje­lo­brk. - Mi­slio je Du­šan da će ga sa­ču­va­ti. Že­leo je da s njim po­de­li tu mu­ku. A, evo dve či­tu­lje u Bje­lo­br­ci­ma. Du­ša­no­ve ko­sti sa­hra­ni­li smo pre dva me­se­ca, Bra­ti­sla­vlje­ve sa­hra­nju­je­mo da­nas.
Dva da­na po­sle ro­đen­da­na, Bra­ti­slav pi­še pi­smo u Ba­taj­ni­cu. Adre­si­ra­no na se­stru Ja­smi­nu: "Ja­vljam ti se se­ko, iz Zbo­ri­šta, osam ki­lo­me­ta­ra od Bo­san­skog Bro­da. Pi­šem ti pod ša­to­rom, a od me­ne, na pet me­ta­ra, ta­ta ko­pa rov... Ni­sam mo­gao da ga ube­dim da se vra­ti ku­ći. Ni­sam mo­gao, ni­ka­ko. Ka­že da će osta­ti još dva­de­se­tak da­na, ali ću ga ja ube­di­ti, sva­ka­ko, da se vra­ti. Po sva­ku ce­nu da se vra­ti... Se­ko, ti ja­vi, kod nje­ga u "Ateks" da će osta­ti ko­ji dan... Kad do­đe, de­talj­no će vam pri­ča­ti o sve­mu".
Pi­smo sti­glo po­sle me­sec da­na u Ba­taj­ni­cu: "Ša­lje voj­nik Bra­ti­slav Bje­lo­brk, Voj­na po­šta 7036/6".
- Kad je pi­smo sti­glo... Ve­ru­jem da su već obo­ji­ca bi­li mr­tvi - ka­že Milj­ko. Drh­ti mu ru­ka, bra­da, ra­me­na. Vra­ća pi­smo u ko­ve­rat. Ru­ko­pis de­te­ta. Bra­ti­slav je imao sa­mo 19 go­di­na.

DRA­MA U ČE­MER­NOM

PO­SLED­NjE pi­smo, po­sled­nje ja­vlja­nje po­kre­nu­lo je Milj­ka... Če­tvr­tog ma­ja, spre­mio se da ide, po­tra­ži bra­ta i bra­tan­ca. Iz Tu­zle mu ja­vlja­ju da ne do­la­zi: "Je­di­ni­ce JNA se po­vla­če iz Bo­sne, pa i na­ša... U Sur­du­li­ci smo za ko­ji dan"...
De­se­tog ma­ja zo­ve Milj­ko Bje­lo­brk u Sur­du­li­cu, gde se za­u­sta­vi­la je­di­ni­ca nje­go­vog bra­ta i bra­ti­ća. Tra­ži da ih ču­je. Od­go­va­ra­ju mu: "Sve je u re­du. Tu su oni, u kru­gu, sad će da se ja­ve". On­da su mu sta­re­ši­ne pri­zna­le - za­ro­blje­ni su na Ko­li­ba­ma. I otac. I sin.
- Mi smo se, sve ovo vre­me, opet ne­ka­ko na­da­li - go­vo­ri Milj­ko. - On­da smo Du­ša­no­ve ko­sti na­šli u za­jed­nič­koj grob­ni­ci u Ba­nja­lu­ci. Bra­ti­sa­vlje­ve, na obre­no­vač­kom gro­blju. Sa­hra­njen je pod be­le­gom "N. N".
Ana­li­za DNK oba­vlje­na je u la­bo­ra­to­ri­ji u Tu­zli. Na Voj­no­me­di­cin­skoj aka­de­mi­ji, na In­sti­tu­tu za pa­to­lo­gi­ju, Bje­lo­br­ci su pot­pi­sa­li po­tvr­du. Po­sle 13,5 go­di­na ago­ni­je, ne zna­ju da li im je te­že ili im je olak­ša­na pat­nja. Maj­ka Sto­ja ne mo­že ni reč da iz­u­sti.
U Če­mer­nom, na po­la ki­lo­me­tra od Plje­va­lja, a u op­šti­ni Pri­boj, uz gra­ni­cu Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, ista dra­ma kao u Ba­taj­ni­ci. Pre­kju­če su gra­ni­cu iz­me­đu dve­ju re­pu­bli­ka bez ca­ri­ne pre­la­zi­li sa­mo ja­u­ci če­mer­nih se­sta­ra Zdrav­ka Kol­dži­ća (30).
Če­ti­ri se­stre i on, Zdrav­ko, nji­hov brat bez po­ro­da, kao jed­no. Tri­na­est i po go­di­na se­stre ni­su po­su­sta­ja­le da mu na­đu grob, pa ni on­da ka­da je otac Ran­ko, pro­le­tos, od tu­ge pre­svi­sao.
I, na­šle su mu ko­sti, na be­o­grad­skom Le­šću. Grob bio obe­le­žen "N. N". Po­tvr­du na Voj­no­me­di­cin­skoj aka­de­mi­ji pot­pi­sa­la naj­mla­đa Zdrav­ko­va se­stra, Slo­bo­dan­ka.

SA­HRA­NjUJ, GDE ZNAŠ!

KO­LI­KO još na be­o­grad­skim gro­blji­ma ima sa­hra­nje­nih rat­ni­ka iz po­to­njeg ra­ta, a da se ne zna ko u nji­ma po­či­va. Po­ku­ša­li smo da do­ku­či­mo od­go­vor na ovo pi­ta­nje, za ko­jim, sa­svim si­gur­no, tra­ga sto­ti­ne une­sre­će­nih po­ro­di­ca ko­je su svo­ju de­cu po­čet­kom 90-ih is­pra­ća­le u "neo­bja­vlje­ni rat".
- Na be­o­grad­skom Le­šću, va­la, ima ih ba­rem 200 - ka­že za "No­vo­sti" le­šćan­ski gro­bar, ko­ji je ov­de do­če­ki­vao kov­če­ge. - Do­ve­ze ih voj­ska, naj­če­šće no­ću, bez ime­na, bez za­sta­ve, prat­nje. Ka­žu: "Sa­hra­njuj to ne­gde, gde znaš i ka­ko znaš". I, mi sa­hra­nju­je­mo. Šta ćeš, ću­ti i sa­hra­njuj.

;(

pročitao sam od A do Š,još sam malo kuckao na google.
Strašno! :((

bravo, ovo baš dugo dugo nisam čuo : )